Mrzio sam zimu. U čitavoj kući imali smo samo jednu peć. Pa smo starci, buraz i ja spavali u kuhinji, na spužvi koja je bila pokrivena kariranim čaršafom. Stari je hrkao kao i sad. Stara se stalno okretala. Burazu to ništa nije smetalo, ili se i on samo pravio da spava. Ja sam bio budan. Zamišljao sam scenu kako ubijam pedeset četnika koji su zarobili Tajči. Onda bih je pogledao onim Silvester Stalone pogledom i ona bi, uprkos velikoj razlici u godinama, odmah pristala da se uda za mene.
Kada bih je oženio, pustio bih neki drugi film u glavi. Spasio bih je opet, ali bi neki četnik umirući pucao u mene. I tako bih umro na rukama voljene žene. Ne znam šta bi se događalo s Tajči nakon moje smrti. Nekada bih pustio da ona pogine. Onda bih tiho u noći oplakivao njenu smrt. San bi, na kraju, pobijedio strah od noćnih zvukova, lopova koji se šetaju oko kuće i granate koja bi me ubila u snu…
Stavarno sam je mrzio. Mirisala je na čorbu od krompira i ribljih konzervi iz humanitarne pomoći. Zavlačila se u moje, par brojeva veće, ružne duboke cipele. Od nje su me bolila oba uha. U kombinaciji sa nekim od moja tri krajnika.
A snijeg, njega sam volio. Volio sam i skije koje su mi poklonili rođaci nakon što su zdunuli u Njemačku. Iako su mi pancerice bile okraćale, pa su mi nožni prsti trnuli u njima, dok sam u dvorištu rekonstruirao pobjede Alberta Tombe. Volio sam osjećaj sigurnosti i distancu od svega ovozemaljskog kada bih, zavučen u iglu od snijega zgrnutog s pločnika, maštao o Eskimima.
by Bosanscki
